Vragolije

Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je kâno lepi dan
Što kroz goru viri.

A sa gore kraj potoka
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.

Al' kad smotri vragolana,
Povikala seka: 
„Oj stazice, oj tanana,
Dones' ga meneka!“

Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo ga snađe:

„Jao mene, i do sada
Šeta ja po gore,
Ali ne ču još nikada
Da slavuji zbore.“

Tako reče momak tuna,
Pa s' mlađan zauja
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.

Al' i moma iz zasede
Poskočila oma —
Beži, sele — eto bede —
Beži majci doma!

Beži moma, manu rublje,
Beži l' domu svome? 
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.

Beži moma, do kolena
None joj se bele,
Bele none do kolena
Momka su zanele:

„Ta da imaš krilo lako
Da prneš oblaku,
Ne bi mene, čedo, jako
Utekla junaku.“ 

Pa se mlađan za njom stisnu,
Dovati je sade;
„Jao mene!“ ona vrisnu
Pa pod lipu pade.

O da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O da čudna ljuljuškanja,
Da t' podiđu mravi!

Laki vetrić osmenu se,
Listak liska dirnu, 
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu.


Niko tebe ne ćede pomoći,
Rode mili, u preteškoj noći, 
Al' s' u goru diže sinak pusti,
Pa dovati rukom mrak taj gusti,
Ajduk kliknu, šara puška planu,
A Srbiji bijel dan osvanu.