Dete i guslar

Đokina majka po kući šuška,
Oće ona da je sve u redu,
A Đoka po zemlji se valjuška,
Ne zna za ovoga sveta bedu,
On iznutra na vratôca gleda:
„Mati, mati, evo jedan deda!
Slep je, mati, sede duge brade,
Al' u torbi nešto on imade.“
Đoka skače, materi oko vrata,
Ona s njime odlazi na vrata.
Iz torbe je utim izvadio
Starac gusle pa ih udesio,
Udesio, uz nji besedio:
„Oj, davori, ti Srbijo tužna,
Oj Srbijo, robinjice sužna!
Turske noge tebe jadnu tlače,
A u tebi svako jako plače.
Di su dani dušanovi beli?
Di su vaši ognjeviti mači?“
Tako starac u(z) gusle uzdiše,



Gusle baca, jer ne može više.
A Đoki se to na srce dalo
Te je dete govoriti stalo:
„Ču li, ču li, mila moja majka!
Dad mi amo mača od babajka,
Da proteram odmah Turadiju,
Da izbavim jadnicu Srbiju.“
Plamenoga mača on doita—
Al' ga opet na zemljicu ita!
I na zemlju čarnu dole pada
Te se valja po prau od jada:
„O zašto sam, Bože, ja malačak?
Zašto, Bože, još tako slabačak?