четвртак, 03. март 2011.

Rane


I
Majka prede tanku žicu,
A sinčić pred njome
Sedi mali, drži ticu
Pa se igra njome.

„Gledaj krilo, majko mila,
Gle šareni rep!
Kako ga je raširila!
O kako je lep!“

Reče dete, pa upusti,
Uteče mu tica lepa,  
A mačka se za njom spusti
Pa je za vrat jadnu ščepa.

„Jao mamo, udavi je,
Odnese mi ticu, jao!
Ne daj, mamo, da poije,
Ne daj, mamo, jao, jao!“

Eto leži nesretnica,
Baš ni traga od života:
„Moja tica, moja tica!
O sirota, o sirota!“  

Dete tužno zakopava
Ticu svoju pod zemljicu,
Pa sa njome zatrpava
I svu svoju boljeticu.


II
Dan sve danka, svetac sveca,
A nedelja nedeljicu,
Mesec goni sve meseca,
A godina godinicu.

Godine su nagarile
Mrkom dete nausnicom,  
I slabačko osilile
Snažnim plećem I mišicom,

Al' je divno narastao
Kô da niče u boriku,
I devojče još našao,
Belu vilu u obliku.

On je grli mlađan žarko,
On je stiska uza sebe:
„Mila moja, sunce jarko,
Blago meni pored tebe!“

Al' mu evo bono pade
Ujedanput čedo krasno,
Bono pade, ne ustade —
Zađe njemu sunce jasno.

Ala jadan čupa kose,
Gruva svoje mlade grudi,
Vetri vapaj njegov nose,
Oće skoro da poludi.

Tužan ide on na groba
De počiva njemu mila,  
Svaki danak dugo doba
Suzā onde lije sila.


Ali nije sve do groba
Oko suza prolevalo,
Jer i nji je blago doba
Jedanputa ubrisalo.

III
Opet gone danci dane,
I godine godinice,
Bele njemu kose vrane,
Brazde njemu glatko lice.  

Al' opet je preveselo
Vavek njemu čarno oko,
Opet nosi vedro čelo
Kao mladić on visoko:

Ta on ima krasna sina,
Pa ga gleda pun radosti
Pa se seća svi milina
Što imade u mladosti.

Al' jedanput danak svanu,
A on sina nađe ladna:  
„Pa zar i tu grdnu ranu,
Moga jada smrti gladna!“

Veli jad je njega stiskô,
Zamuti se njemu oko,
Glavu nosi od sad nisko
Ranjen' otac preduboko.

Tešku ovu boljeticu
Nije jadan preboleo,
U lednu je nju grobnicu
Sa sobome on odneo.  

Нема коментара:

Постави коментар