петак, 04. март 2011.

Jadi iznenada


Lipa stoji nasred dvora,
Sunce sjaje odozgora,
A pod lipom jedna deva
Veze mlada pa popeva:
„Itro, itro, iglo moja!
Dragog eto iz tog boja
Na konjicu ognjanome,
Biće skoro preda mnome,
Da je donde gotova
Suđenica njegova.“  
Tako moma pesmu doče,
Sunce jarko plamtit poče
Da deklicu krasnu zgleda,
A ugledat lipa ne da.
Moma vezla — gotova je,
Tura vezak pa ustaje,
Gleda brdu, dvorom šeta,
Al' odozgo jedna četa —
„Bože, Bože, strašna čuda!
Ko silazi ono tuda,
Da l' mi oči dobro vide,
Da l' to vranac njegov ide,
A na njemu, Bože moj,
Da l' je ono dragi moj?“
Četa bliže, pa sve bliže,
Već do beli dvora stiže —
„Bože mili, Bože blagi,
Ta ovo je bogme dragi!“
Pa polete pred miloga,
A on klonu s konja svoga —
Ao jada iznenada!
Glava njemu razbijena,
Ruka desna salomljena,
Kroz zavoje krvca lopi,
Jadna moma ruke sklopi:
„Pa zar tako, dragi moj!“
„Samo, dušo, kad sam tvoj.“
To rekoše, izdanuše,
Na zemljicu te nanuše
Kô dva bora usred gore  
Kad sekire nji obore.
Zorica je zabelila,
Dvoje dragi na nosila,
A sunašca vidi zraka
De i ladna prima raka,
Devojka je na nosila
Tako lepa jošte bila!
Sunce naže na grob sjati,
Misli da će još ustati, —
Oh ugasi sjajne zrake,  
Ajde, sunce, za oblake!
Što grob ladni jednom svati,
Nazad više on ne prati.

Нема коментара:

Постави коментар