Soneti

I

Na tebe čeka lepošarna kita,
No znaj još i To, da je istinita.

VI
Kad se probudi, još je bilo rano,
U istoku se zora već razvila,
Iz njenoga rumenoga krila,
Još beli danak ne beše ogranô.

Preda mnom lice zore umiljano,
No misô moja nije onde bila,
Po jučeranjem danu se je vila,
Ja gleda lice device ljuvano. 

Oko sjajno, čarne mile vlasi!
Obraščića, usničica krasi!
Devo, devo, da l' ćeš biti moja!

Zlaćano sunašce gle već planu,
Beli danak zemljici ogranu —
Srce moje, ti se bez pokoja.

VII
Nada mnome lisni drva svodi,
dugačko im se već oteže sena;
Nado moja, valjda nisi pena,
Koja čezne, teke što se rodi. 

Desno, levo mene noga vodi,
Kuda iđa juče preljuvena;
Sunca jarkog veće zraka blena
Za goricu čarnu dole odi.

Ču li, ču li, štano onde šušnu?
Lagana l' je onde mile noga,
Dano prođe mimo dragog svoga?

Vetar laki nestašno to pušnu,
Suvi listak s drveta obali —
Samo nadu neka mi ne svali.

VIII
Veče dođe, eto mene tuna,
U to doba, di juče bijaše,
Vedro nebo, kô juče stajaše
Sjajno sunce, kô juče, bez truna,

Kito stroma, i zeleni žbuna,
Obarajte lisne grane vaše,
Jednom ona poda vami staše,
Nema više nje sad, nema tuna.

Kad bi znao di je ona sade,
Da joj kažem srca moga jade, 
Moga srca zaljuveni plam.

Sveto mesto, jako što ja gazim,
Svaki danak kojeno polazim,
Kamo ode boginja ti, kam?