четвртак, 03. март 2011.

Dragi


Petli poju, eto zore,
Zbogom, draga, ja odlazim,
Tuđe dole, tuđe gore
Valja meni da polazim,
Ta za leto, za čitavo
Odo, zlato, ostaj zdravo!

„O mani se tuđa sveta,
Kod kuće je, veruj, bolje,
Man' se, dragi, puta kleta,
Man' se znoja i nevolje, 
Oh kad sunce letno plane,
Oće junak da sustane.“

Gorom ladni vetri pire,
Pa znojavo lade čelo,
Iz kamena voda vire,
Ladna voda krepi telo,
A kad legnem, guste grane
Od sunčane jare brane.

„No kad vijar strašno dune,
Nebom tresnu plai gromi,
Kad iz neba kiša grune,
Vrelo nadme, most polomi,
Nigde stana, voda svuda,
Kud ćeš onda, dragi, kuda?“

Neka pljuska, neka vode,
Neka groma i vetrine,
Gora ima krasne zgode,
Ima stene i pećine,
Tu ću, mila, da se skrijem,
Pa oluji da se smijem. 

„Al' tek što ti noga kroči
Da uniđe u pećinu,
Al' na susret zver ti skoči,
Gladna zverka na te zinu,
Nemoj, dragi, nemoj ići,
Loša kob te može stići.“

Prođi me se, tako t' Boga,
Sunce moje, dušo mila,
Dok je mene mača moga,
Mlade krvce dok po žila, 
U pakô bi junak sišô
Pa veseo van izišô.

„No kad prođe letni plamen,
Mraz kad zemlju stegne ljuti,
Puca drvo, puca kamen,
Kad zapadnu pusti puti,
Kada strašni nagnu smeti,
Čim ćeš njima odoleti?“

Dok je srca veseloga,
Dok je zeke vilovita, 
Dok je Boga silenoga
Što se gromom amo ita,
Zaludu se smete sili,
Kad će Bože da zakrili.

„Dakle ide sunce moje,
Oće dakle da se skrije,
Gledni, dragi, zlato svoje
Gledni srce kako bije,
O mome mogu mi t' oteti,
Ja ću dane svoje kleti.“ 

Krasni moma ima dosta,
Kô ti nigde i nikada,
Kod tebe mi srce osta,
Zato s' prođi svega jada,
Zbogom, draga, ruku na,
Verna budi kâno ja.

Ode leto i omara,
Lišće žuti, pada magla,
Sever duše, list obara,
Već i zima silno nagla. 

Al' i zima ode ljuta,
Smeju s' doli i planine,
A naš putnik jošte luta
Tamo, amo po tuđine.

„Oj stazice, kad ćeš vitka
Da se doma meni vineš,
Oj sunašce moga žitka,
Kad ćeš opet da mi sineš!“

Tako putnik tuži, poje,
Pa goricom dalje iti, 
Al' kraj puta dvori stoje,
dvori jedni ponositi.

Iti putnik, nuto sreće!
Već da prođe pored dvora,
Kad al' ozgo krasno cveće
Savi s' na nj'ga sa prozora.

Diže glavu on visoko
Pa devojče spazi tamo,
Divno čedo milooko
Progovara: „Odi amo.“ 

„Seko, sele, divna li si,
Oko tvoje krasno li je,
Al' za mene, dušo, nisi,
Kad za drugom srce bije.“

Evo sada godinica
Otkako mu ne glam lica,
I nojca se veće sprema,
NJega jošte ovde nema,

Niza lice ronim suze, —
Da l' ga, Bože, sebi uze? 
Da li njega žeca ljuta
Sred vreloga zgubi puta?

Eda li ga valovita
Burna voda de zanela?
Eda li je gromovita
Udrila ga degod strela?

Da li su mi de smetovi
Drago moje zavejali?
Da li su mu de zverovi
Mlado telo pokidali? 

Belo grlo štono grli,
Belo lice štono ljubi,
Sve su možda, sve potrli,
A sa svoji strašni zubi.

Ali možda zdrav on oda,
Možda drugu sada voda,
Suze moje, teške suze,
Dragi drugu možda uze!

Suze moje, velji jade,
Drugu grli dragi sade, 
Drugu stiska on na grudi,
A ja sama, sama tudi!

Usred mora gle vrletak,
Onde samcit jedan cvetak,
Naokolo morske pene,
Nema druga, pa on vene.

Tako i ja druga svoga
Nemam ovde milenoga,
Tako i ja tužim, venem,
Pa da zavek skoro trenem. 

Al' kaki se pra to diže,
Kaki konjik pred dvor stiže?
S konja sjaa — škripe vrata —
Pomoz' Bože, eto zlata!

Нема коментара:

Постави коментар