Gojko

Gusle moje, ovamote malo,
Amo i ti, tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim,
Da mi srcu odlane u grudim',
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno što ne pukne veće.

Zoro bela, sunce ogrejano,
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti jošte, moje čedo belo —
Ko da gledne čarne oči tvoje
Pa u srcu da mu ne zapoje!

Ao svete, mio i premio,
Krasno li te Višnji udesio,
Samo, samo, da još mreti nije,
Al' već neka, kad inako nije.
Danas-sutra čas će udariti,
Jarko sunce meni zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
Moje telo pod zemljicu vrgnut. 
Al' što pevah neće propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti,
Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše, —
E pa dotle, a kuda ću više.

Oh oluje, ao grmljavine,
Pognale se nebom oblačine,
Posuktale one munje lake
Pa razdiru nebo i oblake, 
Dršće zemlja, pomiče se stena,
Vihar čupa drvlje iz korena,
Mrak je sada, sve sad opet gori —
A moj Bože, sveta ne umori!

Sevnu munja — gledaj tamo gore
One bele ponosite dvore,
Stoje dvori, slava neka stara,
Kažu dvori silna gospodara,
Udareni na stenje visoko —
Baš se vidi gde caruje soko.

Ta soko je kâ mu otac bio,
Što mu krasno ime ostavio,
Baš kâ takom prilikuje tiću —
NJega zovu Gojko Zmajeviću.

Jutros rano pre rumene zore
Gojko bele ostavio dvore.
Do oruža i srdašca svoga
On ne krenu druga nijednoga.
Da lov lovi, u goricu zađe,
Jutro prođe, on lova ne nađe,
Prođe podne, lova niotkuda —
Nuto jada i njegova čuda!
Pa još bura što sad osilila,
Te rastresa nad goricom krila —
Oh gnjevan je, al' ne sa vetrine,
Ne sa pljuska i te grmljavine,
Davno sve to junak savikao,
Al' mu muka što je zabasao:
„Sevaj, munjo!“ gnjevan poklikuje,
Munja seva, goru osvetljuje,
Al' sve zaman, kleta nigde puta,
On jednako po bespuću luta.

Bure nesta — noć je — vedro — tio —
Davno danas mesec poranio,
Pa već zađe — već je pola noći —
Jošte malo i zora će doći —
I eto je, veće se pomoli —
A naš junak da l' je spazi, što li?
Da l' još luta, da l' sanak boravi?
Zora sjaje — ma gde on se bavi? 

Eno njega tamo kraj izvora,
Gde klonuo od teškog umora,
Puno gnjevnih misli premislio,
Ma ga najzad sanak prevario.
Još on spava, za zoru ne haje,
Bela zora za njega ne sjaje,
Zora sjaje, divan sviće danak,
Al' naš Gojko grdan sniva sanak.
Sniva junak, e ka juče lovi,
Pa ne može ništa da ulovi,
Pa kâ juče, diže s' olujina,
Pljusak pljušti, ječi grmljavina,
A on luta gorom kroz planinu,
Te pred jednu stigao pećinu.
Šćaše ulest, ali se ustavi,
Kosa mu se podiže na glavi,
Čudno nešto otud na nj se sjaje,
Misli junak: ko je, Bože, šta je?
Al' se krenu to čudo iz mraka,
Te spopade u strahu junaka.
Medved beše — zaman on se brani,
Nikako se ne mož' da odbrani, —
Već noktima spopao ga teško,
Već mu kida to meso viteško,
Već na zemlju hladnu ga obara,