Vragolije

Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je kâno lepi dan
Što kroz goru viri.

A sa gore kraj potoka
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.

Al' kad smotri vragolana,
Povikala seka: 
„Oj stazice, oj tanana,
Dones' ga meneka!“

Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo ga snađe:

„Jao mene, i do sada
Šeta ja po gore,
Ali ne ču još nikada
Da slavuji zbore.“

Tako reče momak tuna,
Pa s' mlađan zauja
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.

Al' i moma iz zasede
Poskočila oma —
Beži, sele — eto bede —
Beži majci doma!

Beži moma, manu rublje,
Beži l' domu svome? 
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.

Beži moma, do kolena
None joj se bele,
Bele none do kolena
Momka su zanele:

„Ta da imaš krilo lako
Da prneš oblaku,
Ne bi mene, čedo, jako
Utekla junaku.“ 

Pa se mlađan za njom stisnu,
Dovati je sade;
„Jao mene!“ ona vrisnu
Pa pod lipu pade.

O da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O da čudna ljuljuškanja,
Da t' podiđu mravi!

Laki vetrić osmenu se,
Listak liska dirnu, 
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.

Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu.


Niko tebe ne ćede pomoći,
Rode mili, u preteškoj noći, 
Al' s' u goru diže sinak pusti,
Pa dovati rukom mrak taj gusti,
Ajduk kliknu, šara puška planu,
A Srbiji bijel dan osvanu.

Ajduk

Kuća moja čarna gora,
A postelja kamen ovi,
Moja braća sve od skora,
Ali sami sokolovi,
S njima s' vinem s ove gore
Kao munja na zlotvore.

Strašno li se zlotvor sili,
Sve krvavi pokri krili,
Ljube ljubi, đecu gazi,
Časnome se krstu plazi,
Na kolju nam ječe braća —
Al' mu ajduk zajam vraća.

Zaman silno Ture gledi
Da dosadi kaurinu,
Turske krvce on ne štedi,
Već se diže u planinu,
Silna četa amo gazi,
No malo se kogođ slazi.

Oh ala mi raste kika
Kad pušaka stane cika, 
Kad zagledam turska skota,
Pa kad mi se s konja smota,
Kad mu glavu pseću zbrijem
Pa na kolac kad nabijem.

Turskim glavam' goru kitim,
O ajdučke divne sreće!
Turskim šaram ponositim
Kitim srpsko svoje pleće:
Turska puška Ture bila,
Tursko blago zadobila.

Čekaj, ago, koji danak
Da t' bijele bijem kule,
Da boravim laki sanak
Pored tvoje vjerne bule,
Da ti, ago, lulu pijem,
A kuranom kavu grijem.

Da ti konja tvoga jašem,
Da bos tapkaš pored mene,
Da ti britki ja mač pašem,
Baka prelu da t' priđene,
Da t' osedlam kô paripa:
Da viš kako aga đipa.

Pa da t' onda dočnem sreću:
Da ti glavu srubim pseću,
Da ti kulu njom okitim,
Ispod kule meso itim,
Nek ti vrane glavu kljuju,
Psi se psine nablaguju.

Dete i guslar

Đokina majka po kući šuška,
Oće ona da je sve u redu,
A Đoka po zemlji se valjuška,
Ne zna za ovoga sveta bedu,
On iznutra na vratôca gleda:
„Mati, mati, evo jedan deda!
Slep je, mati, sede duge brade,
Al' u torbi nešto on imade.“
Đoka skače, materi oko vrata,
Ona s njime odlazi na vrata.
Iz torbe je utim izvadio
Starac gusle pa ih udesio,
Udesio, uz nji besedio:
„Oj, davori, ti Srbijo tužna,
Oj Srbijo, robinjice sužna!
Turske noge tebe jadnu tlače,
A u tebi svako jako plače.
Di su dani dušanovi beli?
Di su vaši ognjeviti mači?“
Tako starac u(z) gusle uzdiše,



Gusle baca, jer ne može više.
A Đoki se to na srce dalo
Te je dete govoriti stalo:
„Ču li, ču li, mila moja majka!
Dad mi amo mača od babajka,
Da proteram odmah Turadiju,
Da izbavim jadnicu Srbiju.“
Plamenoga mača on doita—
Al' ga opet na zemljicu ita!
I na zemlju čarnu dole pada
Te se valja po prau od jada:
„O zašto sam, Bože, ja malačak?
Zašto, Bože, još tako slabačak?

Noc pa noc

Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Veceri je lepsa sarna,
Al' je lepsa nojca carna.

Onda idem reci taki,
Pa odresim camac laki,
Pa se vesla mladjan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko cuna,
Matica je vece tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Boze, de pomozi!

Sikce voda, a cun reze,
Bezi vrtlog, stene beze-
Zivo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Cun tu vezem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene ceka-
Cekas i sad, zlato moje?

Brze dole sunce blago,
Brze amo nocne tame,
Amo brze, moje drago
Da ne ceka vise na me.

Putnik i ptica

Divno gora lista,
Divno sunce sija,
Divno reka cista
Zrake mu odbija.

A na reci lednoj
Divno lipe stoje,
A na lipi jednoj
Divno tica poje.

Joste putnik tuda
Nogom lakom odi,
Stazica krivuda,
Pored lipe vodi:

" Oj tice umilno,
Sto na grani stojis,
Okle tako silno
Srce meni svojis?

Da li odozgore
S neba amo dodje,
Da li mimo dvore
Moje mile prodje?

Valjda moju milu
Vide prevesela,
Pa bi meni silu
Govoriti tela,

Ali ne znas, mila,
Sta pre od milote,
Jer si tako sila
Videla krasote.

Ti joj lice belo
Vide i rumeno,
I jos vito telo,
I to oko njeno.

Oci joj veljau
Da meneka ceka,
I da je u strau
Za mene daleka.

I suze joj lilo
Drago u samoci:
" O ti visnja silo,
Kad ces mi pomoci!"

Tako putnik tudi
Tici maloj zbori,
Po mladi mu grudi
Silan plamen gori,

Plamen, plamen sveti-
Putnik suze roni,
Tici da poleti
Plamen njega goni.

Skoci lakom nogom,
A ticica prnu,
" Zbogom, tico, zbogom!"
On se stazi vrnu.

" Stazo vita, nes'me
Preko oni gora,
Pa sretna odnes'me
Sred miloga dvora.

Nes'me dragu mome
Da vise ne tuzi,
Da suzno za mnome
Lica svog ne ruzi."

Slatka misli

Misli moja sladjana
A o dragoj mojoj,
Kad na ruci mladjana
Lezase na mojoj,

Kad joj srce kucase
Da probije grudi,
Kad joj usne mucase:
" Ta evo te tudi!"

Kad mi ono vesela
Oko vrata pade,
Kad suzica ona vrele
Niz lice joj teci stade,

Oh kako se zarumene,
Kad polete ono k mene
Kano zora belu danu
Jedva docekanu.

Mila moja, zoro moja,
Sunce danu mome,
O, sladjana misli moja
A o zlatu mome!

Neka sunca

Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica
A puna suzica.

Ja ni lica krijem,
Niti suza lijem,
Vec s' eto osmeivam,
I vako popevam:

Neka sunce, neka
Mene draga ceka,
Draga sunca dva
Meni ce da da!

Jadna draga

Vetric piri,
Lipa miri
Ko i pre,

Vrelo zubori
Po lisnoj gori
Ko i pre,

Ja sam mlada
Ovde sada
Ko i pre,

Sunce bega,
Al' nema njega
Kao pre,

Nema sunca milenog,
Nema mog.

Oj veceri o slatko cekanje,
O vi noci miji beli dani,
O vi dani a sa dva sunasca,
De ste jako, de je zlato moje?

Placi travo, zapevaj slavuju,
Zlato moje zemljica pokriva!
Mili Boze podigni oluju
Sred me srca gromom udri ziva!
Raka njega krije sad i tama,
Sta cu ovde ja na svetu sama!

Zelja

Kad sam ludo dete bio,
Zelja mi je bila:
Kad bi Boze udelio
Meni jedna krila,

Kad bi Boga dao oko
Mene tako jasno
Da po svetu nasiroko
Sve ja vidim lasno;

A da vidim de najvise
Grozdja svakojaka,
De smokava i suvise
Ti krasni bresaka,

De najlepsi leptirova
Ima i ticica,
I jelenski jos rogova,
Skoljak' i puzica;

Da poletim, pa da spage
Sve napunim redom-
Ao braco zelje drage:
S krilom i pogledom!

Sad bi gledo deno moma
Ponajlepsi ima,
Pa bi veso tamo oma
Poleteo njima,

Da s' nagledam mlada veka
Ti carni ocica,
Da s' nagrlim beli seka,
Naljubim usnica!

Sretan pastir

Blago mi na viru
Sretnome pastiru,
Amo staze vode,
Mome amo ode,
Pa tu bele platno-
Osalo mi zlatno!

Kako s' koja makne,
U srce me takne,
Kako me pogledi,
U srce uvredi,
Jos se smeju na me,
Da srce pomame.

Eto tako juce
Dodje jedno luce
Ao kad ga zglenu,
Srce mi se krenu:
Ova ova bela
Srce mi odnela.

Tudjin

Ukraj mora kraj tioga,
Tu brodovi stoje,
A sa broda sa jednoga
Momce vako poje:

" Ao sveta golemoga!
Ao jada moga,
Da na svetu bas nikoga
Ne imade svoga!

Otac, majka u grob pade,
Brat i seja draga,
A drugoga ne imade
Srce moje blaga.

Oh kad vetar silan dune,
Kad se more uskomesa,
Kada voda nebu grune,
Pa ga s morem smesa,

Vetre, vicem, jace duvaj,
Ma brod raznesao,
Vale more jace gruvaj,
Ma me zakopao.

Iz daleke pokrajine
Ja sam amo doso,
Ko b' za momkom iz tudjine
Jadovati poso?"

Tako momak ovde zali,
Jedna moma tuzna
Stoji moru na obali,
Stoji kao suzna,

Stoji mlada, suze lije,
A sve one jadne,
Pa bijelo lice krije,
Umalo da padne.

Muci, momce, tako t' Boga,
Okani se tuge,
Amo brze, eto svoga,
Pa jos brate druge!

Putnik na uranku

Tama dolom, tama gorom,
Naokolo sve pociva,
Samo voda sa zuborom
Sa kamena sto se sliva,

Samo sto se kasto petli,
Samo klepka sto se cuje,
Samo s' onde malko svetli.
Jer se danak priblizuje.

Bela zora vec je tuna,
Joste putnik jedan- glaj!
Pored stene pored zbuna
Na vrletni stize kraj

Kako stize sunce granu,
Svetli s' gora i dolina,
A putniku dusa planu,
Pa zaklikta od milina:

" Oj sunasce sto razgonis
Puste noci silne tame,
Oj ti nebo, stono ronis
Rosne svoje suze na me,

Oj ti goro stono gajis
Mile pesme, mile tice,
Oj livado sto se sjajis
Puna rose i travice,

Dolo, stado, janjci dragi,
Vrulo, cvece mirisavo,
Mili vetre, vetre blagi,
Oj izvore zdravo, zdravo!

Zdravo i ti momo tudi,
Da divna si sele pusta,
Odi amo, od' na grudi,
Da t' poljubi braca usta."

Ta napih se

Ta napi se, braco, napi vinca pusta,
I nasrka meda s devojacki usta,
Cojku reko coce, a cusetu cuse,
Sada visnji Boze, smiluj mi se duse!

De su

De su nasi divni cari?
- U grobu.
De su kralji gospodari?
- U grobu.
De je nasa gospostina,
Ona pusta carevina?
- U grobu.
A ti nasi sivi tici
Jugovici, Obilici,
Da li i nji kleta smrti
Zanavek u grob sprti?
O ne boj se, mili pobre,
Posle lose bice srece dobre.
Srpska puska sevka iz grmenja:
To su brate predivna zlamenja.

Njeni jadi

Sini, zoro bela,
Sini, slatka sele,
A ti, sunce, grani
Ko nikad dosele.

Ta danas ce, danas
Drago moje doci,
Brze dragi, brze,
Dane mi u noci!

I zorica sinu,
I sunasce granu,
Ona uze sude,
Ode niz poljanu.

I vec eto stize
Na tu reku lednu,
Oko joj se ote,
Uz maticu glednu.

Boze, sto to plovi,
I sve amo blize?
Ko je, Boze, ko je?
Vec do brega stize.

Glednu, on je, on je,
Ao njeni jada!
Boze, strasni Boze!
Povrisnula mlada.

Onda zatrepeta,
Pa s obale klonu,
Te dragome svome
U vodicu tonu.

Petru Petrovicu Njegosu Vladici Crnogorskom

Oj vladiko, Crnoj Gori glavo,
Nasa diko, nasa velja slavo,
Evo tebe jedne knjige bele,
Ceda mila moje krvce vrele,
Krvca vrela, a cedo nestasno,
Na veselje svakoje popasno,
A dusa mu i nocu i danju
Svaku praznu razbiti lubanju.
Oh oprosti, ako s prava puta
Kadikada mladjano zaluta,
Ta bolje je spreda oberucke,
Nego straga udariti mucke,
Bolje cedo i predjavolasto,
Neg bogaljce i slepo i kljasto,
Da uz tudji korak naramuje,
Da ga tudja ruka zaranjuje!

Moje sunce

Na nebu mi jedno sunce sjaje,
Danju sjaje, a nocu zalazi,
Ti si otac moje drugo sunce,
Koje meni nikad ne zalazi.
Nekada sam imo joste jedno,
Zrak je njegov vec odavno sedno,
Majci srce u grudi ne bije,
Tavna zemlja nju odavno krije,
Ti i bratac, to je sada sve
Stono osta srcu mom od pre.
O moje srce pevanjem se zari
I tebi misli s tim da blagodari;
O ne moz' biti, ne moz' ikad ovo,
Jer slabacko je vrlo peva slovo.
Tvoja dobra, kao sunca svet,
Moji pevi ka mirisni cvet;
Sunce sjaje, sunce zivot salje,
Cvetak miri, ali nista dalje.

Gusle moje

Gusle moje ovamote malo,
Amo i ti tanano gudalo,
Da prevucem, da molo zagudim,
Da mi srcu odlane u grudim'
Ta puno je i prepuno srece,
Cudo divno sto ne pukne vece.

Zora bela, sunce ogrejalo,
Lisna goro, polje obasjano,
Cvece milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti joste moje cedo belo-
Ko da gledne carne oci tvoje
Pa u srcu da mu ne zapoje!

Ao svete mio i premio,
Krasno li te visnji udesio,
Samo, samo, da jos mreti nije,
Al' vec neka kad inako nije.
Danas sutra cas ce udariti,
Jarko sunce meni zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
Moje telo pod zemljicu vrgnut.
Al' sto pevah nece propanuti,
Nakon mene hoce ostanuti,
Dok se poje, dose se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdise,
E pa dotle, a kuda cu vise.

Molitva

Mesec jasni, zvezda jato,
I sunasce umiljato,
Zoru sto nam nebo sara,
A i munju sto ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strasnu fuku
Ti satvori velje Boze,
Ko ovako joste moze!

Cvece ljupko i dolinu,
Stado, vrelo i planinu,
Tiu reku, silno more,
I pod nebom orla gore,
I nad orlom sarnu dugu,
I slavuja u tom lugu,
I jos njegov glas umilni
Ti satvori Boze silni.

Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz nicega,
Duom svojim ti podunu,
U meneka dusu sunu;

Pa mi Boze joste tade
I u dusu nesto dade,
Ta i moja pesma ova
I nju meni ti darova.

Fala Boze na dar ovi,
O pomozi blagoslovi,
Da mi kako s prava puta
Dusa mlada ne zaluta!

Cic

Al' se nebo osmeiva,
Al' se reka plavi,
A ribarce u cun sniva,
Jasno ko na javi.

On itnuo udicicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na zeravicu,
Pa je tako peko.

" Zeravico de se trudi,
Nemoj tako sporo."
Ribica mu vece rudi,
Gotova je skoro.

Rudi riba- joste malo,
Sad mu je pecena,
Srce mu je zaigralo:
" Amo sad, milena!"

Dole cemo jako sesti,
Al ce da se sladi,
Moro bi te ribo jesti
I da nije gladi!"

Pa je uze, pa njom brze
Da primakne k usti,
Cun se ljuljnu, on se trze,
Ode sanak pusti!

Putu kraj

" Ja obidjo mloge dole,
Mloge reke, mloga vrela,
Gore, luke, stene gole,
Mloge dvore, mloga sela;

I opeta nigde kuta
Deno mladjan da se stanim,
Da s' nemirna manem puta,
Svog zivota dan predanim.

Divni mesta vide dosta,
Divna beu, al' ne dugo,
Nigde dugo ja ne osta,
Jer sve trazi nesto drugo.

Pa tako se, levo , desno,
Po svem svetu lupam,
Sve je usko, sve je tesno-
Da l' cu sto da slupam?

Ko zna de ce jos isteci
Taj nemirni zivot moj,
De ce silna zelja reci:
Dosta more, ovde stoj!"

Peva putnik, pa silazi
Kroz kamenje niz planinu,
Put se vinu, on upazi
Divne drage I dolinu.

Gleda putnik s stene gole:
" O krasote, o divote!
Nos' me, stazo, dole, dole!"
Zakliktao od milote.

Dole ga je staza snela,
O da divna ovde cuda!
Jedna moma stoji bela,
Kano snena mlada gruda:

" Oj, devojko, zlato cisto!
Ta lepsa si nego vila,
Lepsa nego sunce isto;
Bi li rano, bila moja?"

" Oj, srecice, iznenada!
U moga me isti djaka,
Tela bi te, moma mlada,
Tela bi te za junaka."

Putnik iste, otac daje,
Eto putu dodje kraj,
Al' I moja ruka daje,
Dragi rode, pesmu naj!

Oj Moravo

Oj Moravo, sto bi bez Srbinja,

Sto bi Srbinj bez srca junacka,

Sto bi junak bez desnice ruke,

Sto bi ruka bez te sablje britke,

Sto bi sablja bez vesta kovaca,

Sto bi kovac bez tog tvrdog gvozdja,

Sto bi gvozdje da g' u brdu nije,

Sto bi brdo da mu gore nije,

Sto bi gora da nema drveta,

Sto bi drvo da nema lisca,

Sto bi lisce da mu tica nije,

Sto bi tice da im pesme nema,

Sto bi pesma da od srca nije,

Sto bi srce da mladosti nije,

Sto bi mladost da milosti nema,

Sto bi milost da devojke nema,

Sto devojka kad joj venac uzmu,

Sto bi venac bez ljupkoga cveca,

Sto bi cvece bez te rose sjajne,

Sto bi rosa bez zorice bele,

Sto l' zorica bez brata sunasca,

Sto bi sunce da mu neba nema,

Sto ces pesmo, sto ces srce moje,

Daleko je vedro nebo tvoje.

Put

Crna Goro, ponosito stenje,
Krune srpske ti drago kamenje,
Uspomeno prebeloga danka,
Kog se seca Srbin kano sanka!
Kada glednem tvoje stene divne
Srce mlado u meneka zivne,
Jera ovde poslije Kosova
Sunce srpsko granulo iznova,
Ocistila s' ona velja bruka
Sto okalja Srbina sa Vuka.

Beograde, moj beli labude,
Al' se jadan meni vidis tude,
A kraj tebe do dve vode ladne
Cine mi se ko da placu jadne,
Ne prskaju t' ponosne zidine
Kao od pre od velje miline,
Vec se eto mimo tebe zure
Da sto pre te jadnoga prejure,
Da ne glede tvoje lude muke,
Tvoji jada, tvoje velje bruke.

Ukor

Gde si dušo, gde si 'rano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja osta' sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!

Mini Karadzic

u spomenicu

Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

Biografija

Branko Radicevic je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824. u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“.
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede
Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.
U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.
Radičević je preminuo 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane.