Putnik i ptica

Divno gora lista,
Divno sunce sija,
Divno reka cista
Zrake mu odbija.

A na reci lednoj
Divno lipe stoje,
A na lipi jednoj
Divno tica poje.

Joste putnik tuda
Nogom lakom odi,
Stazica krivuda,
Pored lipe vodi:

" Oj tice umilno,
Sto na grani stojis,
Okle tako silno
Srce meni svojis?

Da li odozgore
S neba amo dodje,
Da li mimo dvore
Moje mile prodje?

Valjda moju milu
Vide prevesela,
Pa bi meni silu
Govoriti tela,

Ali ne znas, mila,
Sta pre od milote,
Jer si tako sila
Videla krasote.

Ti joj lice belo
Vide i rumeno,
I jos vito telo,
I to oko njeno.

Oci joj veljau
Da meneka ceka,
I da je u strau
Za mene daleka.

I suze joj lilo
Drago u samoci:
" O ti visnja silo,
Kad ces mi pomoci!"

Tako putnik tudi
Tici maloj zbori,
Po mladi mu grudi
Silan plamen gori,

Plamen, plamen sveti-
Putnik suze roni,
Tici da poleti
Plamen njega goni.

Skoci lakom nogom,
A ticica prnu,
" Zbogom, tico, zbogom!"
On se stazi vrnu.

" Stazo vita, nes'me
Preko oni gora,
Pa sretna odnes'me
Sred miloga dvora.

Nes'me dragu mome
Da vise ne tuzi,
Da suzno za mnome
Lica svog ne ruzi."